Imala sam 12 godina kad mi je tata kupio vučjaka.
Odrastali smo zajedno.
Čekao me je veselo na kapiji kad sam dolazila iz osnovne škole, pa iz srednje, sa fakulteta i na kraju kad sam se udala, čekao bi me kad bih dolazila u rodnu kuću.
Bio je kao član porodice.
Ostario je, jedva je hodao. Znala sam da mu se bliži kraj.
Jednog jutra sam sjedjela na terasi i rekla sam mu: “Nemoj da me ostaviš, s kim ću ja onda igrati lopte, ko će me dočekivati na kapiji” i onda sam utrčala u kuću da me ne vidi kako plačem.
Posle 10 min sam izašla, a on me je čekao ispred vrata sa loptom jedva se držeći na nogama .
Nisu mu pomagale tablete koje mu je prepisao veterinar.
Prije nedelju dana je bio toliko loše da smo odlučili da poslednji put pozovemo veterinara i on je rekao da je najbolje da ga uspavamo jer je grijeh gledati ga ovako.
Uspavali su ga, a ja sam plakala i držala ga u rukama, niko nije mogao da me utješi.
Uvjek će biti u mom srcu i nikad ga neću zaboraviti…
Izvor: dnevnadozasrece.blogspot.ba
0 komentari:
Objavi komentar